Foto: Mina/S.M.

Rodjen je 12. juna 1993 godine u Kotoru. Osim što je vrhunski automobilista Vasilije se može pohvaliti i diplomom nautičara, ljubav prema adrenalinu presudila je u izboru sporta kojim će se baviti.

Od malih nogu je želio da se trka i uvijek je pratio svoje snove što je i rezultiralo evropskim zlatom u generalnom plasmanu.

Kao član AMSK "Kotor" za šest godina postigao je značajne rezultate u automobilizmu koji napreduje polako u našoj zemlji.

Trostruki je prvak Crne Gore (zlatna kaciga). Tri puta je uspio da bude prvak evropske zone (EZ) a prošle godine 18. septembra na trci u Buzetu postao je prvak Evrope, samim tim i prvi automobilista sa tim rezultatom iz Crne Gore, njegovo veliko srce titulu je posvetilo prerano preminulom drugu Nikoli Asanoviću kao i cijeloj svojoj domovini Crnoj Gori.



Brat "krivac" i početak sa Jugom

Brat je najveći krivac što je Vasilije počeo da se bavi automobilizmom. Već sa pet-šest godina naučio ga je da vozi, uputio ga u automobilizan i tu ljubav prenio na njega. Iz finansijskih razloga nije uspio ranije da počne da se bavi ovom profesijom. Može se reći da su se kockice složile prije nekih sedam-osam godina kada je uz bratovu podršku odlučio da se oproba i uz oca koji je bio uz njega svo vrijeme. Kao i u svakom sportu i u životu bez podrške porodice nemoguće se baviti ovim sportom. Dok ženski dio porodice to proživljava uvijek u strahu, za majku kaže da nikad nije bila da ga gleda na nekom takmičenju, ne može to izdržati da gleda nego sjedi kući i čeka poruku od Vasilija kad završi takmičenje. Prateći bivše automobiliste, pokojnog Franja Kunčera i Željka Bata Banićevića za Vasilija su oni bili idoli i sanjao je da ostvari barem dio onoga što su njih dvojica uspijevali. Jugo koji je bio Vasilijev prvi automobil za trke, bio je jako spor ali velika škola za nastavak i napredak u karijeri. Kada se to prodje,onda je puno lakše voziti brže automobile. Zato je odlučio da krene stopama idola, od jakih klasa gdje je konkurencija velika. Pežo 106, zatim Honda su bile grupe sa jakim konkurencijama za ovog neustrašivog momka. Nakon Honde odlučio je da se oproba u Micubišiju, automobil koji je najsnažniji i najveća klasa koja postoji na brdskim trkama. Uživao je vozeći taj automobil, uspio je da dobije puno fanova, uživajući u svemu što donosi automobilizam. Medjutim najveći problem su finansije.

Skup sport, podrška sponzora izostaje

Automobilizam predstavlja skup sport i bez pomoći države i sponzora teško se uopšte i takmičiti. Vasilija je sezona koštala oko 230 hiljada eura, prve tri trke je uspio da finansira od sponzora a nakon toga sve je bilo krpljenje. Kroz cijelu sezonu imao je veoma jak pritisak, medjutim kad se sve završilo pao mu je ogroman kamen sa srca. Velika su bila odricanja njegovih roditelja, brata, cijele porodice ali na kraju se isplatilo.

Država ćuti, Opština Kotor takodje

Vijest da je Vasilije postao šampion odjeknula je Crnom Gorom i regionom a mediji su odraduli vrhunski posao. Vasilije ne krije sreću i zadovoljstvo i smatra da sve to može pomoći u prikupljanju sponzora ali automobilizam je toliko skup sport da bez podrške države i grada nije moguće nastaviti na još većem nivou. Kao i u većini slučajeva, za sada, Vasilije je za nevjerovatne rezultate i uspjehe od države dobijao samo slikanje i tapšanje po ramenu. Za sedam godina koliko se bavi na najvećem nivou nije dobio nikakvu pomoć, čak ni u sezoni u kojoj je postao šampion Evrope. Ne gaji nadu i nije optimista da će se nešto na bolje promijeniti kao što bi to bilo u svakoj normalnoj državi koja cijeni sportiste i nihove uspjehe, mislio je dobiti za sponzora neku državnu firmu, neki sponzorski ugovor, jer je to ono najmanje što zaslužuje, i da nastavi ono što voli a
to je da predstavlja svoju državu i da bude konkurentan svim ostalim automobilistima. Primoran je da izdvaja sopstveni novac, ne znajući ni kako će se vratiti kući, i da sve što zaradi u privatnom biznisu uloži u to. I na kraju svega da dobije tapšanje po ramenu i riječi svaka čast, predstavljaš Crnu Goru, šampion si. Polaže nadu da će država i opština Kotor imati sluha nakon prve osvojene titule prvaka Evrope u istoriji Crne Gore. Država je prije opredijelila za automobilizam 500 eura, što je bilo veliko ogorčenje za cijeli region kad su to čuli a tek kako je to smiješno iliti žalosno zvučalo crnogorskim automobilistima. Veliko poniženje za sve vožače. Dolaskom gosdpodina Laloševića na poziciji ministra sporta nada se boljim uslovima, već je dobio poziv usred šampionata i pozvao ga da dodje u njegov kabinet. Bio je srećan samom činjenicom da se neko sjetio da predstavlja našu državu u Evropi. U očekivanju da će država pomoći koliko-toliko možda i ostvariti i saradnju sa odredjenim državnim kompanijama. Ukoliko do toga ne dodje, Vasilije nažalost razmišlja da već sada završi sportsku karijeru.



Mnogo naučio u kampu Roba Vilsona Rob Viloson

Rob Vilson čovjek koji i dan danas uči sve vozače Formule 1. Stara škola učenja o automobilizmu, dodjete, sjednete u automobil i učite. Vasilije je proveo sedam dana u kampu u tom trenutku je imao nekoliko titula i velikih rezultata, misleći sve da zna, a zapravo je shvatio koliko stvari još treba da poboljša i nauči.
Dva sata je proveo učeći kako se pravilno sjedi u trkačkom automobilu, pravilno držanje volana, kasnije je shvatio koliko su to bitne stvari. Nakon tog boravka u kampu jako se ubrzao, po povratku iz Londona počeo je da obara rekorde koji su bili stari po 20-30 godina. U trenutku njegovog boravka u kampu u istom je boravio i Valteri Botas, vozač Formule 1, koji je dosta vremena provodio sa Vilsonom. Na kraju je imao pohvale za našeg vozača, da je jako talentovan, ali da je taj talenat bio zarobljen. Najviše je zahvalan ocu koji ga je usrećio, samim tim što mu je omogićio odlazak u taj kamp, gdje jedan dan košta dvije ipo hiljade eura. Upornost oca je prevagnula, nije htio da odustane.

Evropska titula i najdraža staza

Vasilije se dugo pripremao za prvenstvo Evrope, ali se iskreno nije nadao tako brzo ovakvom rezultatu. Prethodnih godina bio je prvak Centralne Evrope i stalno je posmatrao staze na šampionatu Evrope, ali nije imao hrabrosti da krene u sve to, jer je i finansijski izuzetno zahtjevno. Ipak je prošle godine prelomio i krenuo u ovu priču. Cijela familija je bila uz njega, tražeći sponzora da se pojavi na stazi. Upravo na proglašenju u Bilbau, voditelj je to i rekao, prvi put i prvak. Ponosno je predstavio Crnu Goru. Iako se spremao u gorim uslovima od konkurenata presudila je veća želja za titulom. Dovoljno je reći da su drugi dolazili avionima, sve im je bilo plaćeno, a Vasilije sa svojim timom putovao kamp prikolicom, u kojoj su i spavali. To sve mu je samo dalo još veću volju i želju da na stazi pruži i više od svog maksimuma. Trka u Buzetu mu je definitivno najdraža, tu je nadmašio sebe i cijelo prvenstvo je stalo u tu jednu trku. Iako nema psihologa, otac je uvijek bio uz njega, dajući mu savjete prije trke kako da ostane smiren, imao je vjetar u leđa od publike koja je u velikom broju došla iz Crne Gore, jer je trka praktično predstavljala finale. Obišao je stazu hiljadu puta prije trke, nedozvolivši nijedna greška da mu se desi, pametno je vozio i znao je da je to taj dan u karijeri koji mora da se iskoristi i iskoristio ga je.

Počast Nikoli Asanoviću

Koliko srce ima Vasilije, i pored sportske veličine pokazao je ljudsku veličinu koju treba izdvojiti. Sjećajući se na skoro poginulog druga i kolegu, automobilistu Nikolu Asanovića, sa njegovom slikom vozio je posljednju trku na evropskom prvenstvu. To je jedino što je mogao da uradi u tom trenutku, jer je za njega to bio veliki šok i jako je teško izašao iz njega. Kaže od svim automobilista da je njega smatrao najiskrenijim, na stazama su vodili borbu do samog kraja, a van staze su bili veliki drugovi. Još jednom treba spomenuti da Vasilije za sedam godina bavljenja ovim sportom nije dobio jednog eura od države, a postao je prvak Evrope, što je za najveće poštovanje. Proglašen je i za najboljeg sportistu Crne Gore 2022 godine, po izboru sportskih novinara.

S.M.

Izvor: Wikipedia, TV E , Antena M