Sveti i bogonosni otac naš Vasilije čudotvorac i iscelitelj ostroški i tvrdoški, predivni je ukras Crkve Hristove, a njegove netljene i celebne mošti koje nebeskim sjajem obasjavaju duše naše i svojom ljubavlju greju hladne ostroške stene, svedočanstvo su naše vere u Vaskrsenje. Sveti Vasilije rodio se nedugo nakon spaljivanja moštiju Svetoga Save. Bog je promišljao i podario nam Svetog Vasilija. Kako se nekad naš narod sabirao kraj kivota Svetoga Save u Mileševi, danas to čini kraj kivota Svetoga Vasilija. Sveti Sava se, kao svetogorski monah, često povlačio u Karejsku isposnicu, potom u Studenicu, neprestano težeći podvigu. Svojoj pastvi vraćao se obnovljenog duha. Sveti Vasilije odlazio bi u tada nepristupačne ostroške grede radi molitvenog tihovanja. Sveti Vasilije imao je pred sobom lik prepodobnog Isaije, a bio je u danima iskušeništva u manastiru Zavala nadahnut isihastičkom duhovnošću Svetogoraca pored čuvenog ikonopisca Georgija.

Sveti Vasilije ostroški je rođen 1610. godine od pobožnih i blagočestivih roditelja Petra i Anastasije Jovanović u selu Mrkonjić u oblasti Popovopoljskoj, dobivši na krštenju ime Stojan. Kako i pojemo u njegovom troparu od mladosti je sebe predao Gospodu otišavši u zavalsku obitelj u kojoj je iguman bio njegov stric arhimandrit Serafim. Prema kazivanju iz žitija, mali Stojan je sa svakom pažnjom i pobožnošću ulazio u sveti hram, a sveto bogosluženje je za njega bilo kao stajanje pred samim Gospodom. Istinsku školu pobožnosti naučio je najpre u svojoj čestitoj i blagočestivoj porodici, a vrhunac hrišćanskog vaspitanja zadobija u zavalskoj obitelji. Monaški postrig na kome je dobio ime Vasilije, po velikom bogoslovu i učitelju Crkve Svetom Vasiliju Velikom, svetitelj je primio u sveštenoj obitelji manastira Tvrdoš u kome je tada bilo i sedište trebinjske episkopije. Svetitelj prolazi kroz sve sveštene stepene udostojivši se na kraju i arhijerejske službe. Svetitelj je arhipastirovao u najteže vreme za naš narod, za vreme turskog ropstva. U svom arhipastirskom služenju Sveti Vasilije je nepokolebivo podnosio na sebi i svom episkopskom omoforu svaku bol i patnju naroda, te je tako sebe već za života neprestano predavao kako za Gospoda, tako i za svoj stradalni narod. Bivajući pre svega pravi monah i istinski podvižnik povukao se u takozvane ostroške stene gde se podvizao u jednoj pećini u kojoj su pre njega boravili brojni sveti podvižnici nama znani i neznani, ali Gospodu našem znani i od NJega proslavljeni, a među njima prepodobni Isaija iz sela Popa kod Onogošta (Nikšića). Tu, u hladnoj ostroškoj steni, na veoma lepom i molitvenom mestu sveti Vasilije sagradio je najpre hram Vavedenja Presvete Bogorodice (u kome danas počivaju njegove netljene i celebne mošti), a potom i hram Časnog i Životvornog Krsta Gospodnjeg. Od običnog mesta usamljenog i povučenog podviga, ostroška stena u kojoj svetitelj sagradi dva hrama, postala je prava sveštena i blagoslovena obitelj koja i do dana današnjeg svojim molitvama greje srca mnogih.

Nakon upokojenja bratija ostroška je telo svetitelja ostroškog položila u grob, gde je počivao do njegovog proslavljenja. NJegove netljene, miomirisne i celebne mošti obreo je iguman župske obitelji Rafailo kome se svetitelj i javio u snu rekavši da izvadi njegovo telo iz groba i položi u hram Vavedenja Presvete Bogomajke. Predanje o proslavljenju Svetog Vasilija zapisano je i u svetiteljevom žitiju: „Sedam godina posle upokojenja (1678. godine) Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira Svetog Luke u Župi kod Nikšića, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i otvori grob njegov. Iguman ne pridade ovome snu poseban značaj, i ne otide. Isti san se ponovi i drugi put, i iguman ponovo ne otide. Treći put se javi Sveti Vasilije igumanu obučen u vladičanske odežde i sa kadionicom u rukama. I dok Svetitelj kađaše kadionicom ispade žar iz kadionice i opeče igumana po licu i rukama. Iguman se tada probudi i sa strahom velikim ispriča to viđenje svoj bratiji. Onda se dogovoriše i kretoše u manastir Ostrog. Došavši u Ostrog i sve po redu ispričavši ostroškim monasima, udariše najpre svi u strogi post, svakodnevno držeći svo molitveno pravilo i služeći svete liturgije. A sedmoga dana okadivši Svečev grob, otvoriše ga. I pred njima se ukazao Svetitelj u proslavljenom telu, koje beše žuto kao vosak i svo mirisaše kao bosiljak. Onda monasi uzeše njegovo sveto telo, položiše u kovčeg i prenesoše u hram Vavedenja Presvete Bogorodice, gde ono i do danas počiva.ˮ

Svetitelj ostroški i najveći čudotvorac naših vremena bez prestanka čudotvori, a to nam svedoče i bezbrojna isceljenja i čuda koja se svakodnevno blagodaću Božjom događaju u ostroškoj obitelji, koja vaistinu postade nova banja Vitezda. Manastir Ostrog sa slobodom možemo nazvati duhovnim i molitvenim centrom i mestom bezbrojnog hodočašća. Velikim trudom i ljubavlju blaženopočivšeg Mitropolita crnogorsko-primorskog i igumana ostroškog Amfilohija, ostroška svetinja je u poslednjih nekoliko godina doživela veliku obnovu, a vrhunac te obnove je obretenje moštiju đakona Svetog Vasilija ostroškog čije ime nam nije poznato. Prema predanju svetiteljev đakon je mučenički postradao (a to svedoče i zrna koja su pronađena sa njegovim moštima) i sahranjen je od strane Svetog Vasilija ostroškog.

Sveti Vasilije ostroški veliki je čudotvorac, ali i delatni svedok krstovaskrsne vere. Zašto se naziva čudotvorcem? Zato što je i za života i po svom upokojenju bio i ostao sasud blagodati Duha Svetoga. Ove godine se navršava 350 godina od njegovog upokojenja, on neprekidno, svakoga dana svedoči svoju veru u Vaskrsenje Hristovo, blagodaću Božjom čini mnogobrojna čudesa i mnogobrojna isceljenja duhovna i telesna. Mnoga čuda svetitelja ostroškog objavljena su u knjigama i predočena nama radi ukrepljenja i svedočanstva, ali mnogo je važnija istina koju svako od nas nosi u svome srcu, da se iz ostroške svetinje svi vraćamo isceljeni, utešeni, ukrepljeni, preporođeni i svetiteljevom ljubavlju ozareni. Svetitelj ostroški je svedok vaskrsenja jer je svojim životom nama pokazao da je naš život dinamizam koji podrazumeva realnost raspeća, ali uvek vrhuni i završava se u radosti Hristovoga Vaskrsenja, koje je postalo događaj nad događajima, čudo nad čudima i jedini istinski smisao ljudskoga života i delanja, jer ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved naša, pa prazna i vera vaša(1 Kor 15, 14).


Katiheta Branislav Ilić