Maja Herman Sekulić je važan postmoderni pjesnik, popularni romanopisac, ugledni teoretičar, značajan prevodilac, doktor nauka sa Prinstona i svjetski putnik; živjela je i školovala se na tri kontinenta. U programu pod nazivom "Veče sa Majom Herman Sekulić" u holu Akademije znanja učestvovali su: autorka Maja Herman Sekulić, pjesnik Radomir Uljarević i moderatorka Stanka Stanojević.

Pjesnik Radomir Uljarević mišljenja je da je Maja Herman Sekulić, „najljepši stih savremene srpske poezije“, raspeta između dva fenomena: „ljepote poezije i ljepote žene i tu liniju je bilo teško utvrditi. Maja Herman Sekulić ima status stajl ikone, ona je omiljeni personaliti modnog fotografa Marka Glavijana, i kao što se nađe u svijetu mode, ona olako zaluta u prozu, u teoriju, ali uvijek se vraća svojoj jedinoj pravoj ljubavi - poeziji! A ta zalutanja su kriva za briljantne radove iz književne teorije, kao i za romane “Ma bell – prva američka dama Srbije” i “Who Was Nikola Tesla”. Njeno ime je direktno povezano sa kulturnom istorijom svijeta ugrađeno u sva novija teorijska istraživanja u književnosti o čemu svjedoče imena iz Skica za portrete – istakao je Uljarević.

„Želim da ukažem na tzv. mističnu intuiciju kao osobinu dara Maje Herman Sekulić, onu najviša duhovnu sposobnost koju individualni život čovjeka nije zamaglio, kako bi rekao Hamvaš. Dakle mistična intuicija je urođena, kako bi drugačije moglo da se objasni takva budnost metafizičkog duha i zainteresovanost za baštinu koja je vidljiva jedino i isključivo mističnoj intuiciiji. Otuda Gospa od Vinče, otuda Silna Jerina. Kao da je Maja sišla niz vrijeme, sve vidjela svojim očima, sve obišla, tvrđavu u Smederevu u doba punog sjaja, kao što je silazila u Vinču, i sve vidjela i prepoznala, i vratila se sa tim slikama koje pouzdano svjedoče o toj mističnoj intuiciji. Maja Herman Sekulić je u našu teoriju dijelom uvela vokabular svjetske teorije, a njena poezija ne samo da ne robuje, da ne trpi zbog toga; njen jezik je dodatno pročišćen u tim mističnim stihovima. Maja je simbol jedne epohe, svjedok književne epohe i ravnopravan učesnik na nešto širem nivou. Ona je, kao ova Gospa od Vinče, postala Gospa od književnosti, Gospa od teorije književnosti...“

Autorka je predložila da se Silna Jerina i Gospa od Vinče štampaju kao jedna knjiga i da naslov bude Ti koja sam ja.

- Maja Herman Sekulić je i prevodilac. Međutim, sva njena djela nisu prevedena. Na kojem jeziku pišete, da li ima pravila u stvaranju poezije i proze?

* Ja uglavnom pišem na srpskom, ali mogu da pišem prozu, eseje i sl. na engleskom i u tom smislu sam bilingvalna. Poezija je opet druga stvar: ponešto ponekad izađe iz mene na engleskom ali, tu sam često o tome pričala sa mojim pokojnim prijateljem Josifom Brodskim koji je takođe umeo da lepo piše eseje na engleskom a poeziju je isto dosta pisao na engleskom, međutim, nije bio toliko uspešan u tome, pa se onda vratio ruskom jeziku. Uglavnom poeziju pišem na srpskom, a onda je posle sama prevodim, a nekad to rade veliki pesnici. Pesmu koju ste sada pročitali „Pod staklenim zvonom“ je uz malu moju pomoć preveo Mark Strend, pesnik laureat Amerike. Silnu Jerinu je dugo prevodio Ričard Berengarten, poznati engleski pesnik koji poznaje srpski donekle i upoznat je sa epskom poezijom. Međutim, on je prvo, kada sam mu ja poslala moj prevod, rekao da nema vremena i uputio me je na nekog svog prijatelja iz Oksforda, a on je inače profesor na Kembridžu, koji je to pogledao, malo nešto ispravio, poslala sam to ponovo Ričardu, on je to ponovo pročitao i rekao – ja sad to moram da uzmem u svoje ruke jer nisam zadovoljan jer on nije postigao i ti nisi mogla da postigneš neki taj čoserovski jezik, jer ja ovde govorim nekim pseudoepskim jezikom. Potrošio je tri nedjelje radeći na prevodu i na kraju ja nisam njegov prevod štampala nego svoj sa tim dotičnim pesnikom iz Oksforda, jer je bio suviše udaljen od mog originala, a rekla sam Ričardu da bi bilo lepo da on to objavi odvojeno kao svoj prepev. I on će to da uradi. Zaista, nema pravila, ali mislim da kad neko vlada jezikom skoro sto posto može da piše prozu bez problema. Ja ipak volim da me drugi prevode.


- O Vašem stvaralaštvu pisali su mnogi značajni autori i velika imena. Citiraću Aleša Debeljaka: „ne mogu se osloboditi utiska da je najveća snaga poezije Maje Herman Sekulić upravo u tome što sledi logiku fragmenta, koja pod prividno neutralno-hladnim zapisivanjem krije strašno nastojanje da u blesku jedne jedine slike nazre sudbinu sveta...” U čemu je srž poezije i poetskog?

* Da se najprije osvrnem na Aleša Debeljaka. Ivan Gađanski, poznati srpski pesnik, tvrdio je kako Aleš i ja imamo više sličnosti nego bilo ko u srpskoj poeziji i onda smo nas dvoje počeli da pričamo o tome i došli smo do zaključka kako smo prešli neku istu putanju: ja sam kada sam radila postdiplomski, doktorat i tako dalje za trenutak otišla od poezije u teoriju i on je isto to uradio, do te mere da sam samo kupovala knjige iz teorije, pisala teoriju itd. i onda smo pregoreli, i on je to isto osetio, i više se ne bavim teorijom, vratila sam se poeziji. I on je isti put imao. O srži poezije i poetskog bi moglo beskonačno da se govori. Mislim da je suština u jeziku, u lepoti jezika i u sintezi i mislim da je to najviši stupanj jezika. I zato ja, da se vratim na prevođenje, u jednom paralelnom svetu živim, u kome se prevodi olako koristeći gugl, i to se objavljuje i mnogi naši poznati pesnici to rade i prihvataju. Uopšte više nema kriterijuma, to je smrt poezije, zato što je poezija u jeziku i ona je neki viši stupanj svesti. To je prava poezija. Isto tako sam, lutajući po nekim svetskim festivalima poezije nailazila na tu neku novu pojavu, ja to zovem –internet pesnici koji tako proizvode dnevno tri-četiri pesme. Ja ne znam da li sam napisala pet-šest ljubavnih pesama u celom životu, a oni to dnevno pišu i to se onda prevodi i u trećem svetu, znači u svetu u kome ti koji objavljuju to najčešće na engleskom uopšte ne znaju dobro engleski i onda se to tako dalje preštampava i prihvata. To su ti prevodi koji su smrt poezije i to su ti internet pesnici koji fantastično prolaze, među sobom se gaje i to je zaista jedan paralelni svet.

- “U modernoj srpskoj poeziji, nije mi poznata ni jedna pesnikinja, ili, tačnije rečeno ni jedan pesnik, bez obzira na pol, koji je napravio tako ambicioznu i izazovnu (pesničku) belegu kao Maja Herman Sekulić u Gospi od Vinče, jer ona tu preuzima ličnu odgovornost za drevninu, arhetip i mit. U tome joj nema premca u srpskoj poeziji sem u delu Vaska Pope” – pisao je Ričard Berengarten (Berns).
Kako Vi objašnjavate/poimate biti „lično odgovoran za arhetip i mit“ u poeziji/stvaralaštvu?

*To je odgovornost koju stvaralac treba da oseća prema onome što radi. U zborniku radova (o stvaralaštvu Maje Herman Sekulić) ima esej o toj nekoj mitopoetskoj poetici mojoj koje ja valjda nisam do kraja ni svesna, ali ja volim da se pozivam na mitove i arhetipove i mislim da to jeste suština poimanja sveta uopšte, a posebno u književnosti. Bavila sam se time i u teoriji je Nortrop Fraj postavio te stvari, a posle toga je to nastavio Harold Blum i s jednim i s drugim sam sarađivala. Od početka svog bavljenja književnošću imam očigledno neku duboku povezanost sa tim nekim mitskim i arhetipskim, sa tim nekim „svetim gralom“, nešto što svi mi možemo u sebi da prepoznamo kao arhetip nečega. To je suština stvaralaštva uopšte, a posebno poezije kao najvišeg stupnja.

-Vaša poezija i stvaralaštvo uopšte zahtijeva obrazovanog i informisanog čitaoca. Sa kakvom publikom računate kada pišete, da li imate određenog čitaoca pred sobom dok stvarate? Što po pitanju recepcije očekujete?

*Ne mogu apstraktno da razmišljam. Poezija je konkretna , mnogi misle da je apstraktna. Imala sam dosta često određene ljude npr. Vaska Popu. On je meni bio kao otac jedno vreme. Danila Kiša sam isto imala pred očima, Brodskog takođe koji je bio oštar kritičar, isto kao Vasko Popa, u stvari vrlo malo je cenio druge pesnike, samo mrtve kako je on govorio, samo njih vredi voleti. E sad su svi oni mrtvi. Mislim, imam po nekog, ali određenu osobu. Ako ta osoba, u tom nekom mom zamišljanju to bi odobrila, onda sam ja u redu.

- Dobitnik ste mnogih značajnih priznanja. Da li je dovoljno pažnje u našoj kulturi posvećeno Vama i Vašem stvaralaštvu, da li je dovoljno vrednovan Vaš rad do sada?

* Meni je stvarno teško o tome da govorim, ali objektivno sad moram da se vratim na nekoliko podataka. Nešto se u vazduhu u atmosferi istovremeno desilo pa je jedan veliki izdavač i drugi moj veliki izdavač istovremeno su došli do zaključka da je vreme da se izdaju moja sabrana dela za koja sam ja htela da budu izabrana jer mi je smešno i ne volim da izdajem sabrana dok još čovek živi i dok još uvek piše, i tako se zovu iabrana. Dakle, oni su osetili tu nešto. Istovremeno su dve mlade profesorke doktorke sa Univerziteta, to je sve bilo skoro, u razmaku od mesec dana, došle isto tako do zaključka da je moje delo koliko god je i poznato i priznato, ali ipak skrajnuto. A skrajnuto je u ovom smislu što u zvaničnim antologijama i zvaničnim zbirkama mene nema, a moje knjige se koriste kao udžbenici na mnogim katedrama. To su i apsurdi neki, tako da su one nezavisno, a sve se to dešavalo istovremeno, došle do zaključka da treba sazvati prvu naučnu akademsku konferenciju o ženi, savremenom piscu, koja se dešava u istoriji srpske književnosti. Nakon konferencije promovisan je zbornik radova sa te konferencije koja je počela kao domaća ali je prerasla u međunarodnu. Ovaj zbornik je prvi takav zbornik o ženi savremenoj književnici kod nas. Prema tome, ova izabrana dela sa jedne strane i ovaj zbornik i konferencija govore o tome da neki ljudi misle da je moje stvaralaštvo skrajnuto samim tim što nije u antologijama, ili retko kad u antologijama, i da je vreme da se to ponovo vrednuje. Ja sam vrlo počastvovana i srećna zbog toga. Iz fondacije Barili su izrazili želju da ja pišem o Mileni Pavlović Barili i ja sam sa njom osećala mnoge biografske i ostale neke sličnosti. Ona je najvažnija srpska slikarka i tu nema dileme. Tek je počela da biva vrednovana negde ’57.godine. Ali i dalje o njoj ima nedovoljno građe. Recimo – jadna ona morala je da radi u Njujorku da preživi, kao dizajner i sl. To se tako priča da zadovolji malograđane. Ona nije jadna, ona je bila prva srpska dizajnerka, i ako uopšte postoji dizajn srpski, eto to je ona. Ako ikad nešto napišem, nisam sigurna ali se spremam, onda će to biti pokušaj da se sve postavi na svoje mesto, da se kaže ko je ona – ona je najvažnija srpska slikarka i prva dizajnerka, ona je napravila srpski dizajn.

- Vaše djelo je bilo u konkurenciji za NIN-ovu nagradu tri puta. Šta mislite o nagradama i savremenoj književnoj sceni na ovim prostorima?

* Bila sam u konkurenciji tri puta: dva puta u užem i jednom u najužem izboru, ali pošto nisam ovde stalno, pošto nisam na nekom položaju da mogu ja tebi –ti meni, naravno nisam dobila. Mislim da su toliko dezavuisane te naše nagrade. To je jedina nagrada koja je stvarno još nešto značila, sad mislim da više ni ona ne znači. Volela bih da se izmisli neka nova nagrada koja bi bila zaista vredna i ne bi bila korumpirana, jer stalno se među sobom nagrađuju. Ja sam bila jednom na dodeli oktobarskih nagrade u gradskoj Skupštini Beograda i nisam mogla da verujem da su dva člana žirija koji su dodeljivali nagrade, indirektno i sebi dodelili nagrade. Ne znam koja nagrade bi mi imponovala. Recimo, nagradu Vasko Popa bi mi bilo prirodno da ja dobijem, pošto dobijaju neki ljudi za koje znam da Vasko bi se prevrtao u grobu, ali verovatno mislim da nema šanse pošto to se sve već zna unapred. Npr. ima jedan pesnik koji je meni čak i simpatičan, čak je i dobar pesnik, ali on je kao pretplaćen na nagrade u poslednje vreme zbog toga što je on šofer jednom važnom vođi.

- Kao teoretičar književnosti, iako se sada ne bavite teorijom, gdje je naša savremena književnost u odnosu na američku.

* Mislila sam da ćete me pitati nešto konkretnije, ali to će reći književna kritika. To je tek tragedija. To je potpuna tragedija. Prevodi i književna kritika, to ne postoji uopšte. Ja sam pre pet-šest meseci napisala tekst o katastrofalnom, skandaloznom prevodu najteže knjige na svetu a to je „Fineganovo bdenje" od Džejmsa Džojsa, koju su se usudile da prevode samo osam velikih nacija. Jer, za prevod Fineganovog bdenja je potrebno znati 12 jezika i potencijalno 20. Ja sam doktorirala na Džojsu i to u originalu kod jednog od najvećih stručnjaka za Džojsa i taj je meni donosio u šifovima kritičko izdanje Uliksa i ja sam prva na svetu imala priliku da to vidim, da po tome radim... Ja napišem u Politici da taj čovek koji je preveo Fineganovo bdenje nije razumeo ni naslov; on je napisao kao naslov Finegana buđenje, a to bdenje je irski običaj to je jedna pesma narodna, po tome Fineganovo bdenje... Zainteresovala sam se ko je prevodilac koji je do sada, pre toga preveo jedino novinske tekstove o Denikenu, znači on nije preveo ni jedan esej, ni jednu stranicu književnu . I ja sam, pre nego sam krenula da pišem to, pitala nekoliko odgovornih, recimo predsednika Udruženja književnih prevodilaca i nisam uglavnom dobila odgovor, rekli su: pa to je novo, još nismo...iako je to drugi tom, prvi je izašao pre godinu i po dana i otkupljen je od Ministarstva za kulturu Srbije za biblioteke. Taj moj članak je izašao u Politici... Sledeći broj kulturnog dodatka Politike doneo je razgovore sa raznim čuvenim prevodiocima i predsednikom Udruženja književnih prevodilaca gde samo u uvodnom paragrafu kaže da sam ja započela tu polemiku o kritici prevoda. Dakle na te dve i po strane niko ništa konkretno nije rekao; svi su rekli da ima problema, nije dobro tako napadati prevodioca, i sl. Totalno sam shvatila celu istinu o našoj kulturi danas. Niko ne sme ništa da kaže. Svi se boje da kažu bilo šta oštro, bilo šta konkretno. Prema tome, ako me pitate o stanju književne kritike u srpskoj književnosti, šire u južnoslovenskoj književnosti – ona ne postoji. A kritika prevoda tek ne postoji uopšte. A što se tiče književnosti, ima i sjajnih stvari ima i loših stvari. Mislim da se književnost još i nekako drži.


JU Narodna biblioteka Budve