Nakon predstavljanja tri knjige iz sopstvene edicije: Zapis i iz budvanskog kraja, Vlada Đ.Duletića; Zapisi i pričanja , Miroslava Luketića i koautorske zbirke „Personalni karusel“ četiri pjesnikinje (Sandre Đurbuzović, Marije Krivokapić, Katarine Sarić i Stanke Rađenović Stanojević), Narodna biblioteka Budve je povodom potpisivanja Protokola o saradnji tri biblioteke upriličila tri književne izložbe na panoima: Servantes, Šekspir i Petar Kočić, kao i pjesnički matine i književno veče Gorana Petrovića.

U četvrtak, 23.novembra u biblioteci su se budvanskoj publici predstavili pjesnici: Živorad Nedeljković, Radoslav Milošević, Dragan Jovanović Danilov, Bećir Vuković i Stanka Rađenović Stanojević.

O djelima Gorana Petrovića govorio je prof. dr Aleksandar Jerkov, a autor je čitao još neobjavljene priče.

Na početku izlaganja, prof. Aleksandar Jerkov je istakao da Goran Petrović spada u najbolje srpske pisce, a da je Opsada crkve Svetog Spasa remek djelo srpske književnosti. „Goran se pojavio u srpskoj literaturi vrlo nepretenciozno, savetima, kratkim tekstovima, zapsima, da vi nikako ni pod kakvim okonostima ne biste mogli da pretpostavite da je to onaj čovek koji će napisati najkomplikovaniju knjigu savremene srpske književnosti koja govori o najtežem pitanju – kako da prikažete Svetog Savu a da ne budete sentimentalno patetični ili da budete cinično banalni. I, mi smo to pročitali i prelistali sa više ili manje uživljenosti, dočim; kad se tome sad vratite unazad, kad pogledate reflektorom svega onoga što je posle toga nastalo, vi u tome vidite predele smisla, duha, nagoveštaja, asocijacija koje čovek nije mogao dovoljno da opravda u onom prvom čitanju. A onda se pojavila jedna knjiga koja je i danas, sa izuzetkom možda recimo dva teksta koja su specifično napisana baš o tome, izuzetna i bez premca po svojoj složenosti, a sećam se te svoje rečenice iz jedne kritike: Ovaj Atlas opisan je nebom, za koju opet niste mogli da znate do kraja šta se ovo dogodilo. U toj knjizi je Goran Petrović na neki način iskočio iz horizonta pripovednog diskursa srpske književnosti toga trenutka. S jedne strane imate iskakanje koje je minimalističko, i sa druge- jedno koje je apsolutno maksimalističko u kojem je stepen komplikovanosti, nagoveštaja toliki da ne možete dovoljno da ga kontekstualizujete, niste baš nikad sasvim sigurni u toj strahovitoj igri, manipulaciji tekstom gde je granica onoga što je neka vrsta referencijalne zbilje koja se gradi u tome tekstu, a gde postupak koji izvodi samog sebe kao višak označujućeg koji ne možeš dakle da prepoznaš kao ono šta on gradi, nego vidiš da on nešto gradi, a šta gradi ne zna niko, ne može da vidi do kraja, kao neki gubitak u beskraju. I sad eto, tu se razmako prostor slobode i usuđujem se da kažem da eto ima nekoliko trenutaka u istoriji srpske književnosti kad se tako razmiče prostor slobode kao kad počne da piše Miloš Crnjanski; kad napiše Masku, Dnevnik o Čarnojeviću, Liriku Itake i vi u sva tri dela vidite kako se pomeraju granice diskursa i prakse srpske književnosti i istorijska poetika srpske literature. Zatim, kad Andrić, što je možda još bliže poređenje za Gorana, napiše svoje rane pesme, pa napiše Ex Ponto i Nemire, pa onda s druge strane potpuno u nekom kontrapostu napiše prve svoje priče i Put Alije Đerzeleza u kojima imamo razmicanje diskursa u horizontu od, dakle graničnih situacija ekspresionizma do jednog paradoksalnog modernizma kakav je Put Alije Đerzeleza koji u sebi nosi jednu vrstu poricanja volje za herojstvom a sa druge strane nosi neku obnovu feudalne tematike priče iz daleke prošlosti i tu se razvlači diskurs.To se u srpskoj književnost dešava 80-ih, 90-ih godina ponovo i Goran Petrović razvlači mogućnosti književnog izraza da ostvari jedan simbolički prostor i da ga otvori za sebe u koji onda dolaze njegove najznačajnije knjige. I Opsada crkve Svetog Spasa je remek delo srpske književnosti. Nikada me niko neće ubediti u to da je Hazarski rečnik jedna knjiga koja je laka za čitanje; to je knjiga koja je uradila sve protiv toga da stekne laku i brzopletu popularnost i uporedite je sa bilo čim što je popularno poslednjih 15 godina; pa ipak je to knjiga koja je postigla planetarnu popularnost. Opsada crkve Svetog Spasa koja u domenu neke vrste fantazije čak ide i dalje od Hazarskog rečnika je jedna knjiga za koju morate da imate ogroman simbolički kapacitet da biste uopšte mogli da je čitate, ne zato što mi nismo okrenuti takvim temama, nego zato što svaku rečenicu koju pročitate u toj knjizi vi možete da čitate istovremeno i kao poeziju. Ono što je skrivena istina pripovednog teksta, ne samo da on gradi nekakvu iluziju sveta , da se vi prenesete u taj svet, što je sve važno posle zbog Sitničarnice, nego vi u svakom deliću toga teksta osećate napetost onog poesisa, izvorne stvaralačke volje, koja gradeći taj svet dokazuje šta znači moć književnog teksta“. Prof. dr Aleksandar Jerkov je istakao da u našim životima Don Kihot i Hamlet igraju mnogo značajniju i veću ulogu nego ljudi koje poznajemo, jer su Šekspir i Servantes „naselili“ naše duše i živote bićima koja su zapravo za nas iznutra stvarnija od stvarnog iskustva, a to je, dodao je Jerkov- čudo jezika i književnosti, jer se književnost ne čita zato što je neko našao lijepe riječi; stalnom nas snagom opija i nosi za sebe, a tu je snagu Goran Petrović na čitavu jednu književno-istorijsku epohu srpske literature (od početka 80-ih godina do kraja 2000-ih) pokazao sa jednom grandioznošću koja je bez premca. On je dakle prvi i najviše kanonizovani pisac svoje generacije- dodao je profesor Jerkov, ističući da ima i drugih koje ne potcjenjuje, ali u slučaju Petrovićevom je došlo do procesa kanonizacije koji je tekao spontano i koji nije zasnovan na tome da se Opsada „ulagivala“ svome čitaocu tražeći čitaočeve sitne neuroze da bi se nametnula kao knjiga lažne utjehe, „nego je progovorila o istorijskim traumama naše istorije, progovorila o strahovitoj ironičkoj, ciničkoj diskrepanciji između prošlosti kojoj se divimo i koju uglavnom ne razumemo i savremenosti koja je u tom trenutku bila vrlo turobna, to su one žalosne devedesete sa kojima ne znamo šta da uradimo, napravivši most u celom tom trajanju od srednjeg veka do 90-ih, Goran je pokazao još jednu autentičnu sposobnost srpske književnosti, a to je - nećete pronaći literature nacionalne, bar ja ne znam za njih, da skoro sve najznačajnije prozne knjige te književnosti zahvataju periode koji obuhvataju više vekova (kod Džojsa - jedan dan, kod Prusta - jedan trenutak sećanja, kod Zole i Balzaka- horizonti jedne generacije, kod Tomasa Mana, Dostojevkog, Flobera...) gotovo da toga nema u velikim delima svetske književnosti, a to je glavna osobina čitavog niza dela srpske književnosti XX veka (Andrić, Crnjanski, Kiš, Pekić, Pavić,Goran Petrović, Rastko Petrović, Vinaver)“.

Govoreći o romanu Gorana Petrovića „Sitničarnica kod srećne ruke“, prof. Jerkov je istakao da je po njegovom mišljenju to jedan vrhunac ali istovremeno i kraj čitave jedne književno-istorijske epohe u kojoj se umjesto neposrednog iskustva svijeta i pričanja o njemu uvijek govori o nečemu što je već posredovano pričanjima. U Sitničarnici moć čitanja postaje autentično ljudsko iskustvo. „Ne dakle više da pričate o tome kako se živi u biblioteci, nego je biblioteka život koji se živi. Kad čitate, vi ste živi. To je jedan prsten u kome je uhvaćena s jedne strane ogromna istorijska građa i sa druge simbolička građa naše potrebe za čitanjem“.

Nakon ovog romana uslijedio je jedan repertoar antologijskih priča – ocjenjuje profesor Aleksandar Jerkov, dodajući da je nezamisliva bilo koja antologija srpske prozne književnosti bez priča Gorana Petrovića koje su nastajale u tom periodu. Neke su se mijenjale kasnije iz nekih je nastala čitava mala nova književnost. Goran je pokazao da taj „istorijski cinizam koji ima i jednu političnosti u sebi nije bio slučajan, da se to takođe razvijalo u njegovoj prozi, to mu je donelo i ovakve i onakve reakcije, ali i to ga čini autentičnim čovekom i istovremeno mu daje ulogu pisca po modelu starih majstora koji su bili moralne sudije svoje epohe. Dakle, nije se Goran zato što kaže da iskustvo čitanja treba da bude stvarno iskustvo udaljio od sebe. Zamislite da dođete do biblioteke a na bilioteci piše: Gladan sam! Šta je sad tu stvarnost? I tako ovde kod Gorana, na svom tom čitanju biblioteke piše: Ali, mi smo ugroženi! I to više nije sad referenca, pa sad to je rekao Montenj i sl... Mi smo ugroženi. I još se ne usuđujemo mnogo da se radujemo ovde sa vama što je došlo do nekih promena u Budvi i to hoće li one biti trajne: pa vi ste ljudi ugroženi, a mi smo već poraženi zajedno sa vašom ugroženošću ovde“- kazao je Jerkov naglasivši da nam nije bilo dobro, nije nam dobro ni sada, ali smo se ponadali da bi nam bilo bolje i da vidimo šta možemo da uradimo, a to upravo piše kod Gorana, te prema tome to nije proza u nekoj kuli od slonovače koja je daleko od svega; tamo ima i o NATO paktu i o ratovima 90-ih i o tome šta znači biti izložen propagandi, šta znači imati dušu i gdje su anđeli u našim životima.

Prema riječima prof. dr Aleksandra Jerkova, druga nevjerovatna osobina srpske književnosti ogleda se u djelima koja se bave temom gdje su anđeli. Stoga i dijalog o anđelima u prozi Gorana Petrovića predstavlja volju za transcendentnim koja je ono što nosi književnost ka sublimnom, ka uzvišenom.

Goran Petrović je pročitao nešto što je, kako kaže, između priče i ličnog odnosa prema Petru Kočiću, tekst naziva „Pričanje priče kojom se čovek ispravlja“, a povodom novog rukopisa na kome drugo radi, istakao je da voli da čita, pogotovo da prvi put neki tekst čita jer se u toj akustici osjeti da li ta priča funkcioniše. „Ja sam mislio da napišem knjigu koja bi imala naslov Priče o merama, gde bi se govorilo o merama, ali ne o onim metričkog sistema, nego o onima koje su možda malo važnije“- kazao je pisac Goran Petrović, a potom je budvanskoj publici, na veliko zadovoljstvo prisutnih, pročitao tri priče zajedničkog naslova Priče o merama, koje su pojedinačno naslovljene: Broj prijatelja, zatim Koliko pesama staje na long plej ploču, a koliko na trokrilni ormar i priča Propusna moć bulevara iz koje prenosimo kratak, završni odlomak:

„...Još dva Roma, dečaka, možda sinovi vozača motokultivatora sede na hrpi prikupljenog papirnog otpada. Sva trojica pevaju koliko ih grlo nosi.Brzinom od oko 10km na čas jure otmenim nedavno renoviranim bulevarom i pevaju. Kažem jure, jer motokultivator sa sve naherenom prikolicom može da prođe između skupocenih nepomičnih automobila. Negde napred, daleko napred je zastoj. Moćne mašine zaludno brekću u mestu, hromirane izduvne cevi veoma tiho rade svoje, vozači automobila nervozno trube i jedni drugima pokazuju srednji prst, psuju.Iza motokultivatora ostaje pesma Roma. Tu i tamo spada karton od pakovanja najnovijeg tipa televizora visoke rezolucije, debljine uramljenog akvarela ili grafike; tu i tamo spada spljoštena kutija nekog drugog tehničkog proizvoda zvučne robne marke; tu i tamo spada dvolist novina sa slikama važnih političara što se prilikom dočeka i ispraćaja srdačnosti radi besmisleno dugo rukuju i tapšu po ramenima; tu i tamo sa naherene prikolice spada knjiga koja više nema čitaoca. Romi ne zastajkuju, ma i ne osvrću se; jure, krivudaju između blokiranih automobila, mašu svima oko sebe i pevaju. Tako će jednoga dana sa neke prikolice natovarene papirom namenjenom deponiji spadati i knjige koje sam napisao. Više nego utešno to što će ih pratiti pesma duž bulevara u najstrožem centru prestonice.“


JU Narodna biblioteka Budve