Foto: Privatna arhiva/FB/Boban Jovanović

Zašto ovo radimo?

Zato što je lakše i ne zahteva nikakav napor i zato što se mnogi plaše promena i vide to kao nešto loše. Ali promena je suštinski deo života i biće greška učiniti je našim neprijateljem.

Zidanje zidova stvara iluziju zaštite i osećaja sigurnosti, ali koči nas na putu ka uspehu i rastu. Navedeni citat bi se takođe mogao protumačiti kao poziv da budemo otvoreniji i maštovitiji i da razmišljamo pozitivno i tražimo načine da rešimo ili poboljšamo stvari, umesto da tražimo izgovore i načine da izbegnemo akciju koja menja stvari na bolje.

Da li ovo ima smisla?

Itekako ima smisla. Kada shvatimo da je stvar u perspektivi gledanja na stvari shvatićemo da zidove ili mostove upravo stvaramo u našim glavama. Postoji poređenje optimiste i pesimiste sa čašom koja je ili pola puna ili pola prazna. Takođe, često se može čuti i izreka “Kako zračiš, tako i privlačiš” i sve to nas
navodi na to da je izvor svega što nam se dešava u nama samima. Ako radimo na sebi možemo doći do izvora jer , kada je uporedimo sa onom koja teče, na izvoru je voda načistija.

Ako se valjamo u blatu i ne ustanemo iz njega onda će nam sve oko nas biti blato, prljavo a samim tim i mi ostajemo prljavi. Sve dok smo u tom blatu i naša okolina, koliko god da je čista, izgledaće nam prljavom.

Svedoci smo da nam se često žale naši prijatelji i bližnji na to kako im nešto fali pa uvek pominju ono što nemaju a želeli bi da imaju. Najbolji recept, kako bi izbegli da budete receptor negativne energije, je da pokušate da im promenite perspektivu gledanja na stvari, pa da im ukažete na ono što imaju. Time ćete, svakako zadržati svoju energiju, a možda je i u njima promenite. Ako uspete u tome dobro je, a ako vidite da je njima taj pokušaj neshvatljiv i težak, najbolje je da se distancirate i zaštitite svoje energetsko polje.

Nezadovoljstvo okolinom počinje u sebi.

Ako smo nezadovoljni sobom bićemo nezadovoljni i svime što nas okružuje i suprotno. Zato je bitno da se preispitamo, da pored svih pogrešnih stvari koje smo u životu učinili, pronađemo što više dobrih koje smo napravili, pa da, ne stavljajući ih na vagu, negujemo upravo te dobre i da nam one budu vodilje za budućnost.
Strah od promene je najveći neprijatelj, pa kao svaki neprijatelj ima i saveznike. Strah će se proširiti raznoraznim mislima kao, na primer, “…ako sada počnem da menjam svoj život, moraću da promenim i posao i odnos prema ljudima, a to će mi doneti manju zaradu…” ili “…ako prestanem da menjam loše navike I poroke,
izgubiću društvo sa kojim izlazim…” ili “…pa svi oko mene pomisliće da sam poludeo…” i tako dalje, puno različitih pomisli dolazi kada čovek reši da radi na sebi i da promene shvati kao nešto jedino pozitivno i progresivno.

Otuđenje koje je sveprisutno i nameće se svakodnevno iz mnogo razloga i na koje mi nemamo uticaja, jer to smo jednostavno tako prihvatili, a ono je upravo rezultat otuđenja koje smo napravili prema sebi. Otuđili smo se od sebe samih, pa potom i od drugih. Životni tempo, serviran kroz globalne resurse kao što su mediji,
doveli su nas do toga da sve manje razmišljamo a sve više stvari prihvatamo zdravo za gotovo, onakve kakve nam se serviraju. Razgovori nam često počinju sa “ …javili su na TV da je….” ili “…video sam na internetu…”, pa čak i kada vidimo samo naslov i ne pročitamo čitav tekst izvlačimo, često, pogrešne zaključke.Sve manje čitamo a sve više se predajemo servisima koji umesto nas “sažvaću” i daju nam da progutamo gotov proizvod. E onda kada naš organizam treba to da svari dolazimo do izbora da se pobunimo ili da to jednostavno prođe kroz nas. Linija manjeg otpora je najveći naš neprijatelj. Postali smo konzumenti i receptori, gubeći svoj duh i prirodni nagon za rasuđivanjem. Tako dolazimo do citata s
početka ovog teksta o zidovima i mostovima. Zidovi nam ograničavaju mogućnost da primamo a i da dajemo dok nam mostovi to omogućavaju. Godinama unazad pokušavam da, praveći mostove među ljudima, proniknem i u samu srž ljudskog bića i duha, analizirajući reakcije na ponuđeno. Ta reakcija pokazuje stanje duha.

Sećam se televizijske emisije, koju sam gledao kao dete, a koja se zvala “U zdravom telu – Zdrav duh”, pa su nam tu krilaticu čak i u školi ponavljali na časovima fizičkog vaspitanja, klasičnog primera nametanja neistine koja, ponavljanjem, postaje “istina“ prihvaćena od širokih masa. Naprotiv, bez zdravog Duha telo nikada neće biti zdravo, jer stanje duha utiče na stanje Uma pa i samim tim na stanje Tela. Čovek je stvoren po Božjem naličju, kako nas uči Sveto Pismo, pa je trojičan – DUH, UM i TELO.

Da bi sa drugima izgradili most potrebno je prvo izgraditi ga sa samim sobom.

Svet u kojem živimo, bolje reći, vreme u kojem živimo je toliko surovo i različito od onog kakvo smo živeli u prošlom veku, pa tako i nama koji smo u tom životnom dobu, da pamtimo kako je tada bilo, je teže prihvatljivo. Zato sam izabrao MOST kao osnovnu definiciju i vodilju svog rada i bitisanja. U građenju mosta čovek izgrađuje sebe. Jedina građevina, po Andriću, koja je svetija od hramova.

Materijal za građenje je svuda oko nas, a samo od nas zavisi hoćemo li izgraditi MOST ili ZID.

Autor je direktor Fondacije Most.

Piše: Boban Jovanović

-----------

Mišljenja i stavovi izraženi u ovom autorskom tekstu su isključivo lični pogledi autora i ne odražavaju nužno stavove i mišljenja redakcije RT Budva.