Lako je podsmijavati se vlasnicima mobilnih telefona. Treba najprije utvrditi kojoj od pet mogućih kategorija pripadaju. U prvoj su hendikepirani, prinuđeni da neposredno budu u kontaktu sa ljekarom ili hitnom pomoći. Neka je blagoslovena tehnologija koja im je stavila na raspolaganje takvu korisnu napravu.

U drugu grupu spadaju svi koji su zbog važnih poslovnih obaveza u stanju stalne pripravnosti (vođe vatrogasnih brigada, seoski ljekari, transplatatori organa u očekivanju svežeg leša…). Za njih je mobilni telefon stvar prijeke potrebe i gotovo nikakvo zadovoljstvo.

Treći su preljubnici. Oni prvi put u istoriji mogu da primaju poruke od tajnog partnera koje članovi njihovih porodica, sekretarice ili zlobne kolege ne mogu da ulove. Dovoljno je da telefonski broj poznaju ona i on (ili on i on, ona i ona; ne mogu da se sjetim ostalih mogućih kombinacija). Sve tri navedene kategorije zaslužuju naše poštovanje: spremni smo da zbog prve dvije budemo uznemiravani u restoranu ili za vreme pogrebnog ceremonijala, a preljubnci su veoma često vrlo diskretni.

Slede preostale dvije, i to rizične kategorije (za njih same i za nas). U jednoj su svi oni koji nigde ne kreću ako nemaju mogućnost da o frivolnim stvarima ćaskaju sa prijateljima i rođacima od kojih su se upravo rastali. Njima je teško objasniti zašto ne bi trebalo da to čine: ako im ne polazi za rukom da pobjegnu od te prinudne interakcije i uživaju u trenucima samoće, ako ne mogu da se zainteresuju za ono što rade u tom momentu, da iskuse udaljenost pošto su spoznali bliskost, ako ne mogu a da se ne razmeću svojom ispraznošću nego od nje prave amblem i barjak, pa dobro, onda je to problem za psihologe. Smetaju nam, ali moramo razumjeti njihovo strašno unutrašnje siromaštvo, zahvalni što sami nismo takvi i oprostiti im (ne dozvolite da vas obuzme luciferska radost što niste kao oni jer to je onda oholost i nedostatak milosrđa). Prihvatite ih kao svoje bližnje koji pate i pružite im i drugo uvo.

Poslednju kategoriju čine osobe koje žele da u javnosti ostave utisak da su vrlo tražene, naročito zbog poslovnih konsultacija: razgovori koje smo primorani da slušamo, na aerodromima, u restoranima ili vozovima odnose se uvijek na novčane transakcije, izostalu isporuku metalnih profila, pokušaje da se naplati isporučena partija kravata i slično, zbog čega svaki govornik zvuči pomalo kao Bil Gejts.

Podjela na klase je okrutan mehanizam pa novi bogataš, i kada zarađuje enormne sume, zbog nasleđenog proleterskog žiga ne zna kako da upotrebi pribor za ribu, kači plišanog majmuna na zadnje staklo svog Ferarija, Svetog Kristofera na instrument tablu privatnog aviona, ili izgovara managment; i zato neće biti pozvan kod vojvotkinje Guermenteza (a pitaće se zašto kad ima jahtu dovoljno dugačku da spoji dve obale). Oni ne znaju da Bil Gejts nema potrebu za mobilnim telefonom jer ima čitav sekretarijat, toliko moćan i efikasan da će mu u najgorem slučaju, ako mu baš umire deda, prići šofer i šapnuti to na uvo.



Moćan čovek je onaj koji ne mora da odgovori na svaki poziv, naprotiv, obično kažu da nije tu. I na nižem upravljačkom nivou dve stvari simbolišu uspeh: ključ od privatnog toaleta i sekretarica koja kaže: „gospodin je trenutno van kancelarije“.

Zato, ko se razmeće mobilnim telefonom kao simbolom moći, objavljuje, naprotiv, da je u beznadežno potčinjenom položaju, primoran da skače na pozive čak i dok vodi ljubav, svaki put kada ga pretpostavljeni zovu, osuđen da progoni poverioce danju i noću da bi preživio, i sam progonjen zbog izdatog čeka bez pokrića. Ali razmetanje mobilnim telefonom dokaz je da te stvari ne zna i potvrda njegove nesporne društvene marginalnosti.

Umberto Eko
iz knjige Kako sam putovao sa lososom