Foto: Privatna arhiva kolumniste

Nisam skoro.

Tražeći u rashladnoj vitrini oslić, dođe mi u sjećanje jedna trafika. I njena, takođe šarena, ponuda svakojake štampe: revije, Politikin zabavnik, Mikijev zabavnik, Novosti, Politika, Pobjeda, Ekspres politika, ,,pisani'' romani, ,,crtani'' romani, ljubavni vikend romani sa zaljubljenim parom na naslovnici...

Tada je u kućama bilo ovih izdanja na stolu, policama ispod televizora, na naslonu kauča.

Ukrštene riječi popunjene plavom hemijskom, brzim potezima. Bendžu Kosti su dodavani brkovi. Glumici na naslovnoj ispisana neka duhovitost preko lica.

I mnogo potpisa sa krajeva stranice.

Vježbalo se u nedogled dok bi se došlo do ,,doktorskog'' potpisa.

Ko bi kupio Politikin polagao je puno pravo na prvo čitanje, od korice do korice. Ostali bi dahtali i čekali k'o kerići pred ručak. A ovaj nije žurio. Naročito se meračilo uz crno-bijelog mudrog Ripa Kirbija.

Bilo je i knjiga, osim ideološke literature tvrdog poveza koja se kupovala na metar. I koju nikad niko nije čitao. Ali je bila odličan ukras na najgornjoj polici regala. Čuveni ,,drugovi'' su izbacali po deset naslova od jednom. Kompleti su prodavani po preduzećima u cilju osvješćivanja radničke klase i da izdavačke kuće zarade koji dinar.

Mi klinci smo gotivili drugu pisaniju - jahali smo zajedno sa najpoznatijim stomatologom Divljeg Zapada - Džonatan Dok Holidej je vodio uzbudljiv život, za razliku od nas. Dijelili pravdu sa šerifom Vajatom Erpom. Borili se za nezavisnost jedne britanske kolonije sa Komandantom Markom. Motrili na mračnu šumu sa Zagorom i Čikom. Smijali se dogodovštinama družine Alana Forda. Stripove bi posle dvadesetog čitanja mijenjali sa drugarima onako iskupusane, tražili nastavke. Kapetan Miki je pio mleko umjesto viskija i ruma. I svojim koltovima sređivao nevaljale tipove. Ali im je pucao pravo u pištolje, ovi bi im ispadali iz ruke pa bi ih osamnaestogodišnji rendžer hapsio. Bio je plemenit.

U tri sata i petnaest minuta džedžio sam ispred trafike u ulici 29. novembar, čekajući da plavi autobus doveze radnike željezare sa kraja grada. Prije nego bi otac, u moru ostalih trudbenika, sišao niz ona tri stepenika, sa sivim sakoom na sebi i kačketom na glavi, nagledao bih se trgovine za sitne pare: cigarete (domaće proizvodnje), papirne maramice, ljubavni vikend roman (koje su kupovale drugarice gospođe) i sve tako neke sitnice. Pamtim šuštanje papira, šuškanje najlonskih pakovanja maramica, paklice cigareta kad lupnu jedna u drugu. Uzimanje kusura i brz odlazak na popodnevni odmor. A i da se čuju vijesti na radiju u pola četiri.

Često bi se među mladima čulo pitanje - imaš li šta za čitanje? Bilo šta. Samo da se odagna dosada koja je pritiskala ušuškani narod u ekonomsko relativno bezbrižje. Jer, tada su u domovima diminirala četiri zida. Ko je imao ispravan televizor uključivao ga je uglavnom uveče. I gledali ponudu ona dva dosadna kanala. Na radio se nije moglo osloniti - osim suvoparnih informativnih emisija, muzika se uglavnom svodila na kukumavkanje za rodnim krajem i izgubljenim ljubavima. Cune Gojković je čitavog života pozivao dragu da mu ispeče kavu. I uporno joj obećavao da će joj doći oko dvanaest sati uveče da počine pored nje. Ne znam je li na kraju ispunio obećanje. Jedna gospođa (pretpostavljam iz Bosne) je glasom koji je podsjećao na zvuk sirene koja upozorava na vazdušnu opasnost, pitala sebe ili nekog drugog a što ćemo ljubav kriti? Pa tek neki anonimni tip što je dugo plakao jer ga je draga ostavila i načinila samohranim ocem. Pogledivao sam u zvučnik starog lampaša 'oće li suze navrijeti kroz bledunjavu krpenu zaštitu.

U takvom životnom ambijentu pribjegavali smo pisanoj riječi. Plovili nekim izmišljenim ali uzbudljivijim životima...

A sada, čitamo li štogod? Ako izuzmemo štiva sa ekrana naših?

I dalje zamišljen, platim na kasi, izađem u vjetrovitu noć i ćuteći se odvezem kući.

Eho osamdesetih godina dvadesetog vijeka mi odzvanjaše u glavi još nekoliko minuta.

Imate li nešto za čitanje?


Ostajte mi zdravo, utoplite se i popijte sok od narandže.


Vaš

Tozo