Ilustracija, Foto: Pixabay

Nekada sam na plavoj mreži Zukenberga Marka Čestitoga imao prijatelja koji bješe ljekar za dušu ljudsku. Bješe to gospodin sa velikim iskustvom u svom poslu. S vremena na vrijeme hoćaše objaviti kratku i poučnu priču, bez navođenja imena aktera iste. Jedna od njih je ostavila snažan utisak na mene, te sam je često prepričavao.

Vrlo rado ću je sada ispričati vama. Možda će vam biti od koristi, a ako i ne bude, družićemo se malo i neka nam je druženje prijatno.

U sobi, za radnim stolom, sjedi Doktor. Iraz lica govori da je duboko utonuo u svoje misli. Na sebi ima udoban džemper, pantalone i kućne papuče. Na licu brada, doktorska. Sa stola ga gleda starinski telefon, sa brojčanikom. Telefon ćuti, Doktor razmišlja. Nakon nekog vremena, tmurnu jesenju beogradsku noć prolama zvono. Telefon je pozvonio iznenada, odzvanja i u Doktorovoj glavi. Prenut iz misli, podiže slušalicu.

- Halo.

- Doktore, dobro veče. Ovde gospođa Hadžipešić.

- Dobro veče, gospođo.

- Doktore...ja...ja sam najgora majka na svetu!

Muk. Čuje se samo kiša koja svira niz oluke njegove kuće.

Doktor pogladi bradu, pročisti grlo i upita noćnu sagovornicu:

- Zašto tako mislite?

- Doktore, vi znate da ja... da se moja kćerka udala.

- Da, znam to.

- I...možda niste znali da njih dvoje žive kod njegove mame.

- Dobro...?

- A ja živim sama. Pritom, moj stan je ogroman. Sobe zvrje prazne. Stan njegove mame je daleko manji. Rekla sam kćerki – pređite kod mene. Ne, mama, odgovorila je. On je veoma vezan za svoju majku, jednostavno ne može bez nje. Doktore, on ne može bez majke, a ona može. Bez mene. Ja sam najgora majka na svetu...

Tužna majka je zaćutala, čuo se samo prigušeni plač.

Doktor je uzdahnuo, još jednom se nakašljao i dubokim baritonom odlučno rekao:

- Gospođo Hadžipešić, vi ste najbolja majka na svetu.

Muk.

- Doktore, sada mi se rugate.

- Ne, gospođo. Ozbiljan sam.

- Kako...kako to mislite?

- Vi ste odgajili svoju kćer onako kako treba. Odrasla je u zrelu i samostalnu osobu. Može bez vas? Naravno, to je pohvalno za upravo vas. Pustili ste je da odleti iz gnezda, njena krila su jaka. A njegova mama? Ona ne pušta svog mladunca od sebe. Nije mu dozvolila da odraste, da se osamostali. Zavisan od majke u tim godinama? Gospođo Hadžipešić, vi ste najbolja majka na svetu.

- Stvarno tako mislite?

- Apsolutno.

- Doktore, mnogo vam hvala! Izvinite što sam vam dosađivala.

- Molim, bilo mi je zadovoljstvo.

Vrati slušalicu na svoje mjesto.

Nastavi se tišina u sobi. Knjige na policama su spavale.

Prošao je jedan mjesec, zima je stigla u velegrad. Krovovi okolnih kuća su poprimili boju Doktorove kose. Jednog dana, malo prije ručka, pozvonio je telefon.

- Halo.

- Doktore, dobar dan. Gospođa Hadžipešić ovde.

- Dobar dan, gospođo Hadžipešić.

- Doktore, ja sam najsrećnija majka na svetu!

- Drago mi je što to čujem.

- Razmišljala sam o onome što ste mi rekli prošli put. I nesvesno sam se promenila. Prestala sam da zivkam kćerku, da je savetujem, brinem, zapitkujem, dosađujem. Nekako su me opile one reči, prihvatila sam da sam dobra majka. Oh, mislim da sam to i postala, doktore. Zahvaljujući vama! Hvala vam!

Prošao je još jedan mjesec, zima se odomaćila u glavnom gradu. Snažne mašine su uklanjale bijeli pokrivač sa ulica, neka djeca su se grudvala.

Stari crni telefon se opet zvonko oglasio.

. Doktore, ja sam kćerka gospođe Hadžipešić. Ne znam šta ste rekli mojoj mami,ali ona se potpuno promenila. Mi smo sada najbolje drugarice! Čujemo se tri puda dnevno, razmenjujemo recepte, poveravam joj tajne! Doktore, hvala vam!

Doktor je ćutke klimnuo glavom nekoliko puta i spustio slušalicu...

Ovo je jedna od priča koju je naš junak podijelio na mreži. I koju sam upamtio. I koja mi se često pojavi na širokom platnu misli.

Eto vidite kako stvari ispadnu drugačije kad se istumbaju. Kad se okrenu naglavačke. Što neko reče – ništa nije onako kako izgleda. Ili bar neke stvari.

Budite mi zdravi, dobri i ne brinite previše brige zemaljske.