Riječ je o nastavku knjige „S one bande moje gore“, koja je izazvala veliku pažnju publike. O knjizi su govorili mr Dušan Medin, Katina Jovanović i autorka Jasenka Lalović. Moderatorka večeri je mr Milica Stanić Radonjić.

O dvijema bandama i gori Jasenke Lalović, recezent knjige mr Dušan Medin rekao je: „"S ove bande moje gore" ; Jasenke Lalović jeste očekivani, prirodni produžetak njenog prvog romana, kojim je debitovala na književnoj sceni –"S one bande moje gore", objavljenog lani u Beogradu, u gradu koji, pored njenih rodnih Paštrovića i Crmnice, predstavlja treći otok autorkinog „zavičajnog arhipelaga“. Poput prvijenca, blagodareći magiji savremenih digitalnih medija i društvenih mreža, i nastavak priče o negdašnjim ženama crnogorskim, crmničkim, paštrovskim i bokeljskim postao je voljen među brojnim čitalaštvom sa svih krajeva Globusa i to prije izlaska iz knjigopečatnje! Ovakvim prijemom i danas, u vremenu omasovljene kulture literarne produkcije i snažnih marketinških alata, mogu se podičiti samo knjige pisane perom srca.


A Jasenka je svoje dvije "Bande"; pisala upravo tako, srcem, i to u trenucima sudbonosno značajnim za nju, koji su joj ostavili na duši bolne ožiljke - ožiljke koje je nesumnjivim spisateljskim umjećem trajno prelila među korice svojih knjiga, doživjevši time katarzu, stvaraocima toliko poznatu i potrebnu. Još jedan čin dostojan lične i kolektivne katarze doživjela je kada je u prvoj knjizi zamolila za oprost onu od koje je to trebalo da zatraže neki drugi mnogo prije nje. Iz bogate riznice zavičajne zaostavštine oličene u arhaičnom i romanizovanom govoru, danas ne toliko čestim antroponimima, pomalo neobičnim toponimima, običajima i ritualima kojih se patrijarhalna
zajednica čvrsto držala, i, konačno, mentalitetu brđana i onih pri moru – nalik velikim književnim prethodnicima, Jasenka Lalović ispredala je klupko svojih „pripovijesti crnogorskih i
primorskih“.

Njene "Bande" slikovito su dočarane živopisnim bojama (pro)življenih života junaka, ponajviše junakinja, za koje sama zapisuje da su se nakalemili „na hiljadu poznatih i izmišljenih lica i sudbina za koje sam nekad čula i načula, najčešće od babe Dragice, majčine majke.“

Istoričar Dejan Ristić je povodom knjige zapisao: „Svojim već uveliko zrelim književnim darom Jasenka Lalović rečima vaja život. Snažnom emocijom pred nas priziva iskon i suočava nas sa samom suštinom života, a to je ljubav iz koje on izvorno i nastaje. Univerzalnim jezikom ljubavi ona nadvladava minule epohe na najlepši mogući način ih oživljavajući i na početku ovog našeg trećeg milenijuma od rođenja Gospodnjeg. Pred nama su autorka i delo vredno svake pažnje, poštovanja i zahvalnosti. Pred nama je Spomenik zahvalnosti Ženi! Izvajan tananim osećanjima, protkan sećanjima i nakićen biranim rečima on strpljivo čeka da ga savremene generacije otelotvore i ugrade u svoje živote. Do tada on strpljivo i nenametljivo brižljivo umetnut međ' korice knjige koju potpisuje autorka, odnosno potpuno nova i samosvojna Danica u našem književnom sazvežđu.“

Prenosimo dio teksta autorke: „Tema kojom sam inicijalno želela da se pozabavim su žene sa crnogorskog krša i primorja. Trudila sam se da u predstavljanju raznolikosti njihovih sudbina, pronađem tu zajedničku nit koja ih uvezuje u objedinjujući tip žene sa tog prostora i na koji se mogu preslikati mnoge, nama poznate žene. Za koje se nadam da su još uvek tu, među nama, ili nas i dalje opominju sećanjima koja su nam za sobom ostavile. Sigurna sam da ih je mnogo.

Zašto sam se pozabavila baš njima? Zato što obično ono što je skrajnuto u stranu bude temelj za ono što se postavlja u prvi plan. To što se izmaklo nije znak slabosti, već naprotiv snage kojom je neko spreman da ustupi mesto ispred sebe. Snaga crnogorske žene je upravo u tome.

Ona svesno gradi jakog muškarca. Pored sebe želi stamenog domaćina i njena vizija dobrog doma nije u jednakosti koju danas svi mi tražimo i očekujemo da nam pripada i koja sve svodi na izjednačavanje. Naprotiv, ona to razume na jedan posve drugačiji način u kome svako ostaje na svojoj strani, podupirujući različitosti kao jedinstvo suprotnosti, čime se gradi ta prva, ali najvažnija ‘mala’ gora u našim životima, a to je porodica. Zajedništvo koje opstaje samo uz uvažavanje da onom drugom pripada različitost, koja nas upotpunjuje. Retko je moguće da će se ikad izjednačiti, ali se zato snagom, kojom se jedna na drugu oslanjaju, izdižu u vis vrednosti takve zajednice. Zajedništvo porodice je model po kome se grade sva ostala zajedništva. Zato je važno da se ona sačuva.“